INTERVJU: VEČERNJE NOVOSTI, 24. Februar 2002.

Princeza i sedam padeža

Prve noći moj muž je pogledao gore i rekao: ''Tata, da li me vidiš, vratio sam se kući''. Volim da probam novo, ali uvek kupujem na rasprodajama, jer mislim da se novac može korisnije trošiti

Šta mi ide najteže? Srpski! Učim i učim, ali s naporom: to nije jedan već, nego sedam padeža! Neki put i noću sanjam da ću, ujutru kad se probudim, da progovorim srpski...

Širokog osmeha i krajnje srdačna, princeza Katarina Karađorđević prima nas u radnom kabinetu svog muža, na Dedinju. Po Starom dvoru sve miriše na farbu i vrzmaju se majstori. ''Iako smo dvor zatekli u boljem stanju nego što smo mislili, dosta stvari treba da se popravi, jer moj suprug želi da od ovog kompleksa napravi nacionalni spomenik, što on, u stvari, i jeste. U junu ćemo zvanično otvoriti i Beli dvor''.

Grkinja po poreklu, kći Roberta i Ane Batis iz Atine, školovana u Lozani, Denveru i Dalasu, princeza Katarina odaje utisak vrlo energične žene. Ne dopušta da je demorališu sitne stvari i žurno organizuje život u novoj kući. Kad govori o deci (dvoje iz svog prvog braka i troje princa Aleksandra) isključivo govori – moja deca. Blizanci Filip i Aleksandar imali su samo 18 meseci kad je preuzela brigu o njima, Petar tri i po godine. Svi je zovu – mama.

Prekratak dan

-Imam petoro dece i četvoro unučadi, i svi mi mnogo nedostaju – kaže princeza. –Rasuti su po svetu. Moj sin Dejvid i kći Alison žive u Americi, oni su odrasli ljudi i sami imaju decu, a u Americi je i Petar. Filip studira u Španiji, a Aleksandar u Londonu. Svi mi nedostaju mnogo, i sreća je što imam ovoliko obaveza pa ne stižem stalno da mislim na njih. Nadam se da će, kad završe studije, doći da žive ovde jer prema Srbiji gaje istu ljubav kao i njihov otac.

Za suprugu srpskog prestolonaslednika Aleksandra dan je na dvoru krcat obavezama raznih vrsta. Biti princeza ne znači sedeti samo s krunom na glavi, to su velike obaveze i odgovornost. Diže se rano, leže kasno, a dan je kratak za sve što bi htela da uradi. Sama u prvi plan stavlja svoj humanitarni rad, kojim se bavila dugi niz godina unazad pomažući bolnice, sirotinju, nezbrinutu decu. Činila je to još pre rata u bivšoj Jugoslaviji, tokom rata pa i danas. Za tu aktivnost uvek je imala podršku spolja, a danas je ima i u zemlji – zvanični je koordinator za humanitarni rad postavljen od Ministarstva zdravlja.

-Rasla sam u grčkoj porodici, u kojoj me majka učila da dajem drugima koliko mogu, i da je velika stvar i privilegija ako možeš da pomogneš nekome – kaže princeza. –To je bio način našeg života. Sećam se, kad sam bila mala, išli smo često u posetu prijateljima i u bioskop, i često smo zastajkivali na ćošku da kupimo orasnice. Znali smo imena svakog od prodavaca i iz kuće smo izlazili s punim kesama za njih. Majka je znala da kaže – ništa ne košta davati, dovoljno je ako ti ljudi uzvrate osmehom.

Na pitanje koji je događaj kod nje od porodičnog povratka na Dedinje probudio najveće emocije, ne razmišlja ni jedan tren: ''Ta prva noć na Dvoru. Otišli smo gore da legnemo, još ne verujući da smo tu, a moj suprug je pogledao gore i rekao: ''Tata, da li me vidiš? Vratio sam se kući... U našoj sam kući, tata...'' Te reči su me dirnule do bola, jer znam koliko je patio.

Ovo je moja zemlja

Sa raznim ljudima i o raznim prigodama, sreće se danas prva dama na dvoru. Dolaze ministri, akademici, diplomatski kor, dolazi običan svet – na hiljade ih je već prošlo kroz salone ovog zdanja. Krug porodičnih prijatelja sve je širi. Ipak, princeza Katarina retko zalazi u obične kuće (''samo zbog toga što nemam vremena'') i češći je gost ljudima kojima treba pomoć. Najveći utisak u novoj domovini na nju su ostavili stari ljudi, oni koji su preživeli razne ratove, izgubili najdraže i imovinu, ali se drže čvrsto. To po njoj pokazuje koliko je srpski narod jak.

-Majka mi je nekad govorila da žena ima zemlju tek kad se uda, i da treba svuda da sledi muža: ja znam da je ovo sad moja zemlja. U privikavanju mi pomaže to što sam i sama rođena na Balkanu i što je grčki narod veoma blizak srpskom. Slični su ljudi, mentalitet, hrana... Zato je dolazak ovde za mene kao povratak kući. Nikada neću da zaboravim – kad sam prvi put srela muža, pitala sam ga šta je za njega najvažnije u životu. Moj narod, rekao je. To da budem sa njim.

Elegantan izgled princeze Katarine neizostavno navodi na pitanje: gde se oblači? Ko joj je omiljeni kreator, koji parfem i šminka? Odgovor je krajnje iskren.

-Uvek kupujem na rasprodaji. To je zbog toga što nemam mnogo vremena, a drugo, što ne volim da trošim novac na modu. Može da bude i bolje potrošen. Pošto je za mene, ipak, važno kako se obučem, trudim se da kupujem stvari koje mogu da nosim dugo. Naravno da u modi volim da probam novo, ali nekako se držim starih navika. Za mene je ''šanel'' na prvom mestu – taj parfem volim iznad svih...

Još u vreme kad se o povratku samo sanjalo, naučila je da sprema srpska jela: sarmu, ćevapčiće, supu... I danas su ova jela često na stolu u dvoru, jer Karađorđevići drže do kuhinje. Hranu sada, ipak, sprema posluga koja održava kuću, dočekuje goste, pazi na red.

Kakav je princ kao muž, pitamo. ''On je Karađorđević što znači vrlo osećajan i prema porodici gaji veliku ljubav. Dobar je otac i dobar muž – vraća vam više nego što mu pružite. Vaspitavali su me da poštujem muškarca i da znam ko je glava kuće: mora u kući da se zna gde je kome mesto.

Vlast

Naš odnos s vlastima vrlo je dobar. Zadovoljni smo kako smo ovde primljeni. Ovo je za sve nas specijalna godina – treba da udružimo napore da prevaziđemo podele i pokažemo svima da smo u stanju da stabilizujemo zemlju. Gledaju nas ljudi iz celog sveta, imamo i znanja i snage da uhvatimo korak s drugima.

Sudbina

Druga Grkinja u dinastiji Karađorđevića veruje u sudbinu, pa se i njen susret s prestolonaslednikom Aleksandrom, kaže, nije dogodio slučajno. Sreli su se na jednom ručku kod prijatelja u Vašingtonu, iako su u mladosti oboje studirali po školama u Švajcarskoj.

''Tamo se nismo sreli jer nije bio trenutak za to – sreli smo se i upoznali u pravom trenutku. Mi smo jedna zadovoljna porodica i jedino što možemo da poželimo je da ovoj zemlji krene. Narod zaslužuje više i pokazuje entuzijazam koji zadivljuje. Želimo da se zaustavi odliv mozgova, i da se oni koji su otišli vrate.