Intervju
  

VIVA, mart 2004.

Razgovor s povodom

Docent dr Aleksandar Ljubić:

ŽENE NAM NE OSTAJU TRUDNE

''Pre deceniju, i po u Srbiji je bilo oko 140 hiljada porođaja, sad između 70 i 80 hiljada. I pobačaja je gotovo dvostruko manje. To je vrišteći problem, jer nije stvar u tome da žene ne žele da ostanu trudne. Moramo da utvrdimo da li je naš genom poremećen. Ako je tako, onda je to za svagda'', kaže pomoćnik direktora Instituta za ginekologiju i akušerstvo u Beogradu

Upravo se vratio iz Sjedinjenih Američkih Država usput malo boravio u Velikoj Britaniji, i ostavio trag za sobom kao malo koji naš lekar. Kao gostujući profesor na Univerzitetu u američkoj državi Indijani, dobio je poziv i iz bolnice ''Sent Vinsent'' u Indijanapolisu da dođe da se upozna sa njihovim radom i da domaće veliko iskustvo ''začini'' nekim saznanjima iz svoje zemlje.

Nije ostalo samo u tim uskim medicinskim krugovima. Odjednom su i tamošnje novine pokazale neuobičajeno interesovanje za njega i prosto su ga saletale za razgovor. Tema je bila neobična, za Amerikance sigurno i intrigantna – sijamski blizanci.

Vrlo retka dijagnoza u ginekologiji, smatra se i za najtežu komplikaciju koja može da se dogodi u trudnoći. Spojenu decu rađa jedna od čak 80 hiljada majki. Šezdeset odsto takvih beba na svet dolaze mrtve. Tri četvrtine njih neće preći granicu detinjstva ili rane mladosti.

Šta je docent dr Aleksandar Ljubić, pomoćnik direktora Instituta za ginekologiju i akušerstvo KC Srbije (mnogo poznatijeg kao porodilište u Višegradskoj ulici), mogao da kaže svojim američkim kolegama?

  • Prošle godine su kod nas rođena četiri para spojenih blizanaca. To je strašna situacija, iz toga nastaju brojni medicinski, psihološki i etički problemi. Porodica to shvata kao božiju kaznu. Zna se mehanizam koji dvanaestog, trinaestog dana utiče da se ne razdvoje. A na razdvajanje deluje desetine i desetine faktora. Međutim, mnogo je loše što se to u našoj zemlji dešava nekako učestalo.

Amerikanci znaju za to, ali naša javnost nije baš bila upoznata sa ovim slučajevima, pa više informacija o tome dobijamo iz strane štampe?

  • Naravno! Da li o nečijoj nesreći treba da pišu novine? To je loš način da se animira neka klinika i postiže kvazipopularnost samih lekara. Veći je značaj, ponavljam, što takvi slučajevi postaju učestali, što ih nije bilo ranije i što to proučavaju u inostranstvu i žele da nam pomognu.

Da odemo ponovo u Ameriku ! Vi ste tamo reprezentovali Klinički centar Srbije i Medicinski fakultet u Beogradu?

  • Išli smo u uzvratnu postetu – Biljana Latinović – Jekić iz Fondacije Princeze Katarine, profesor dr Nebojša Radamnović i ja. Njihovi stručnjaci su nekoliko meseci ranije bili kod nas, obišli su naše ustanove i napravili presek stanja. Prvo smo bili u Londonu i ''snimili'' sve, koliko smo imali vremena. Nas su privenstveno intersovale dve stvari: način organizvanja njihove zdravstvene službe i želja da ostvarimo jednu dugoročnu saradnju. Svesni smo da imamo duboku prazninu u edukaciji – do čak 15 godina. Naišli smo na izvanredna prijem, dobijali smo mngoe odgovore, susretali smo se s ljudima na najvišem nivou. Uskoro će oni opet doći kod nas, a mi ćemo tamo poslati studente i nastavnike. Dogovorili smo se i o zajedničkim projektima koje će finansirati međunarodna zajednica. Tiču se negativnih uticaja prouzrokovanih bombardovanje, hemijskim zagađenjima, iskranom...

To je, nekako, u okviru Vaše specijalnosti?

  • Da, kako sve to deluje na naslednu osnovu, na genom čoveku, zašto su učestale anomalije, smanjena polonost, sve u želji da se utvorde mehanizmi koji dovode do toga. Ali, ti razgovori se ne ograničavaju i neće se ograničiti samo na našu oblast. Biće uključeni i drugi lekari, pa je na pomolu značajna saradnja. Iza toga stoji i uprava KCS i trudimo se da ponudimo sve što bi bilo interesantno.

Osim tih odgovara, da li ste nešto tamo i praktično radili?

  • Stigla je jedna žena iz Meksika, dotad nije bilo prepoznato da nosi spojene blizance. Nisu imali nekog iskustva sa time. Upravnik ginekologije u Indijanapolisu profesor Alan Gličovski je znao da smo mi rešavali probleme sa spojenim blizancima i zamolio nas je da iznesemo naša iskustva i damo sugestije. Tako je došlo do publiciteta u štampi.

Pa, šta misle tamo o nama, o našoj medicini, o nauci?

  • Mišljenje koje koelge iz SAD i Velike Britanije imaju o medicini u našoj zemlji je veoma visoko, što potvrđuje njihova želja za saradnjom po pitanju edukacije i naučno istraživačkih radova. Po njihovim rečima u našoj zemlji se praktikuje prava evropska medicina, sa izuzetno medicinski obrazovanim kadrom, uz nedostatak savremene tehnologije.

Načuli smo i da se niste vratili praznih ruku?

  • U Indijanopolisu je susedna bolnica imala opremu staru između tri i pet godina, u odličnom stanju. Nabavili su novu. Premestili su je na peti sprat, konzervirali je. Jedna Amerikanka iz Fondacije Princeze Katarine je tokom naše posete rekla: ''Pa, da je damo Srbima?'' Stići će na proleće. U međuvremenu je i profesor Goldberg, bivši predsednik svetske federacije za ultrazvuk, došao iz Filadelfije i ponudio 20 aparata za ultrazvuk. Uslov je samo da mi obezbedimo prevoz. A i Princeza Katarina je sakupla sto hiljda evra. Svi ti kontakti u naučnim krugovima nisu stvar ličnog entuzijazma. Oldlaziće naši ljudi tamo, njihovi dolaziti ovde, ukrstičemo koplja da vidimo gde smo, razmenjivaćemo iskustva.

Nisu to jednine donacije našem institutu?

  • Mnogo toga se uradilo. Imali smo veliku pomoć japanske vlade. Dobili smo opremu za opreacione sale, porodiljšte, neonatalnu negu. Uz pomoć Princeze Katarine napravili smo novu salu za carski rez i intenzivnu negu. Karcinome i trudnoće više ne radimo na istom mestu. Drago mi je da kažem da su opremanje tih sala uradile naše firme, da su najjača građevinska preduzeća želela da pomognu našoj dečici. Sve u skladu sa onom parolom: ''Budućnost Srbije – majke i deca''.

Situacija je, znači, takva da svaki dinar koji kapne, bilo kakva pomoć, vama mnogo znači?

  • U Institutu za ginekologiju i akušerstvo je zaposleno 700 ljudi, više od 100 lekara. Postojimo 80 godina i kad se pogleda unazad, ispunjava me zadovoljstvom činjenica da se mi razvijamo i dalje i da uspevamo da se prilagodimo zahtevima savremene medicine, da lečimo, da edukujemo druge da rade na pravi način, da budemo ustanova gde se ljudi uče kako da leče druge, da pokušamo da očuvamo dostojanstvo svih onih koji dolaze kod nas. Teško je kad nemamo dobre ekonomske uslove, a želimo da u svaki segment rada unesemo i sačuvamo deo ljudskosti koji je pacijetnima stašno važan. Uz sve dobre priemre, ima i neuspeha. Nismo jači od prirode i Božjih zakona, svaki neupsleh nas peče. Pokušavamo da damo sve od sebe, to nas napaja energijom da idemo dalje Poneki loš ishod izazove nezadovoljstvo pacijenata, pa se onda digne hajka na medicinare. U našoj zemlji ima 20 hiljada lekara, oko sto hiljada njih radu u medicinskoj struci. Svakog dana kada dođemo na posao, posle ''dobar dan'', čujemo: ''Imam takva problem, pomozite mi!'' Gledam ljude koji se čitavog života trude da pomognu maksimalno. Ne mislim da je društvo krivo za sve. Živimo kako možemo. Voleo bih samo da naše potvrđivanje bude dokazano kroz stalno usavršavanje, primerom novih metoda, brigom o pacijentima.

Malopre ste spomenuli kako je u ovoj zemlji smanjena plodnost. Vi sigurno imate podatke iz ''prve ruke''?

  • Narod nam izumire, oplodnost opada, smanjuje se i broj porođaja i broj pobačaja. U Srbiji sad ima između 70 i 80 hiljada porođaja godišnje. Pre 10 do 15 godina ih je bilo oko 140 hiljada. Nije stvar u tome da žene ne žele da održe trudnoću, one smo ne ostaju trudne. Ima i mnogo više prevremenih porođaja i spontanih pobačaja. U SANU se upravo radi studija o objektivnim pokazateljima reprodukcije u poslednjih deset godina, koja će biti prezentovana na međunarodnom skupu juna ove godine. To je vrišteći problem. Problemi začeća deluju u nekoliko faktora: na ženu, muškarca ili na oboje. U osnovi treba da vidimo da li je naš genom (nasledna osnova) proemećen. Ako je tako, onda je to za svagda. Onda da vidimo da li je okolina poremećena.Tek posle toga će ovi rezultati moći da se iznesu.

Spas za mnoge brakove je vantelesna oplodnja. Šta se na tom polju radi kod nas?

  • Vantelesna oplodnja je potpuno prihvaćen način lečenja, već rutinski, kako bi se prevazišli određeni problemi u sterilitetu. Ali je i vrlo složen i skup. Mi smo jedina državna ustanova koja radi sve oblike lečenja vantelesne oplodnje.

Ovaj način lečenja steriliteta kod nas nije pokriven socijanim osiguranjem, tako da pacijenti sami snose troškove lečenja. Pokrivanje određenog broja pokušaja (ili makar dela troškova) omogućilo bi mnogo većem broju parova lečenje koje im je potrebno. Pored toga, na taj način bi se stekao uvid u uspeh u kvalitet, rada pojedinih ustanova koje se bave postupkom vantelesnog oplođenja. Što se tiče rada ustanova vezanih za Institut za ginekologiju i akušerstvo Kliničko bolničkog centra Srbije, rezultati su na nivou Evrope.

Trudnoće začete vantelesnim putem imaju specifičnosti. Kod njih je značajno veći broj višestrukih trudnoća, znatno je intenzivniji nadzor trudnoća, veći broj prenatalnih invanzivnih postupaka. Za razliku od spontano nastalih trudnoća, kod kojih se dvojke javljaju u oko 1,2 % kod vantelesne oplodnje je oko 23 % dvojki i oko 2-3 % trojki. Višestruke trudnoće nose specifične rizike, a značajno je povećan broj spontanih pobačaja i prevremenih porođaja (prosečno se dvojke rađaju između 31 – 32 nedelje trudnoće).

U ovom momentu se u našoj zemlji primenjuju svi saveremeni načini lečenja steriliteta, kao i tretman najsloženijih komplilacija graviditeta, tako da parovima koji žele reprodukciju pružamo apsolutno sve u čemu medicina može da pomogne.

Ognjen Janevski