U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku“, dr Zoran Ivanović govorio je o svojim dostignućima i iskustvima kao stručnjaka u oblasti zdravstva, ali i o značaju Konferencije srpske medicinske dijaspore, koja se organizuje pod pokroviteljstvom Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra i Princeze Katarine. Intervju pripremila novinarka „Politike“, gospođa Danijela Davivov Kesar, kojoj se i ovim putem zahvaljujemo.
Tekst, koji je objavljen u štampanom izdanju kao i na sajtu „Politike“ prenosimo u celosti.
NAŠI LEKARI USPEŠNI U SVETU: dr Zoran Ivanović, fiziolog
Mali deo eksperimentalnih terapija postane standard u medicini
Doktor medicinskih nauka Zoran Ivanović, fiziolog i ćelijski biolog, rukovodilac Departmana za istraživanje i razvoj u oblasti ćelijskog inženjeringa i naučni direktor Francuske ustanove za krv za region Nova Akvitanija, jedan je od naših najvećih poznavalaca istraživanja terapeutskih mogućnosti matičnim ćelijama. Za „Politiku” otkriva dokle se stiglo sa korišćenjem ovih ćelija u medicini.
Spadate u vrsne stručnjake za primenu matičnih ćelija u lečenju. Kod kojih bolesti one mogu da pomognu?
Bavim se istraživanjem biologije matičnih ćelija, koncepcijom i razvojem novih terapeutskih pristupa zasnovanih na matičnim ćelijama. To je sve jako povezano, što se vidi na primeru dela naših rezultata. Fundamentalno istraživanje dovelo nas je do razumevanja potrebe da se u matičnoj ćeliji aktivira „osećaj” da se nalazi izložena niskoj koncentraciji kiseonika da bi se samoobnavljala. Iz toga je koncipiran pristup umnožavanju matičnih ćelija što je omogućilo njihovu efikasniju primenu u toku transplantacije. U praktičnoj medicini rutinski se koriste jedino pristupi zasnovani na matičnim ćelijama hematopoeze (za lečenje leukemija, aplastične anemije, imunodeficijentnih sindroma, regeneraciju akcidentalno uništene kostne srži…), dok je u drugim disciplinama upotreba matičnih ćelija još u eksperimentalnoj fazi, na nivou pretkliničkih i kliničkih studija.
Kakva su iskustva u njihovoj primeni u regenerativnoj medicini?
Primena matičnih ćelija danas razvijena je u hematologiji, gde se ponovno uspostavljanje krvotvornog sistema može takođe smatrati regeneracijom. Postoje takođe i procedure koje se koriste u sportskoj medicini, uglavnom za lečenje oštećenja hrskavice, tetiva, koštanog tkiva i mišića. Ali, u ovom slučaju one su vezane uglavnom za ćelijski i tkivni inžinjering i transplantaciju zrelih ćelija, što jeste ćelijska terapija ali nije terapija matičnim ćelijama. Koriste se takođe i mezenhimalne stromalne ćelije, koje uglavnom nazivaju mezenhimalne matične ćelije. Tu su prave matične ćelije prisutne u veoma malom broju, a većinu ćelijske mase čine u stvari fibroblasti na raznim stadijumima zrelosti. Zato ni efekat ovih ćelija nije direktno regenerativan. Rezultat toga može biti antiinflamatorni, imunosupresivni ili posredan regenerativni efekat. To je razlog zašto ja ne podrazumevam terapije zasnovane na mezenhimalnim stromalnim ćelijama kao „terapije matičnim ćelijama”. Što se tiče pristupa zasnovanim na ostalim matičnim ćelijama, oni su u eksperimentalnim fazama: najveći broj pristupa je na nivou eksperimenata na animalnim modelima a neki su i na nivou kliničkih ispitivanja na čoveku. Veoma je važno razumeti da problem nije rešen kad se nešto pokaže delotvorno na životinjskom modelu. Ne samo da je to potrebno potvrditi na čoveku, nego da bi se to uradilo postoji niz prepreka koje su biološke, komercijalne, etičke pa i političke prirode. Samo retke eksperimentalne terapije završe kao standardne u rutinskoj medicini.
Da li matične ćelije mogu da leče dijabetes, autizam ili karcinome? O tome ima dosta polemika u javnosti…
Insulin-zavisni (tip 1) dijabetes melitus pokušava da se leči ćelijskom terapijom u više pravaca. Zrelim ćelijama langerhansovih ostrvaca pankreasa (luče insulin) koje potiču od drugog čoveka (kadaverične ćelije) pa se transplantiraju u pankreas, ili od životinje (svinje) inkapsulirane u posebne „ampulice” koje propuštaju insulin. U oba slučaja efekti su vremenski ograničeni, jer i pored imunosupresivne terapije, dođe na kraju do inaktivisanja ovih ćelija zbog imune reakcije odbacivanja. Što se tiče terapija zasnovanih na matičnim ćelijama, eksperimentiše se sa embrionalnim matičnim ćelijama i indukovanim matičnim ćelijama. U oba slučaja postoje ozbiljne prepreke. Ukoliko se sve do jedne ove ćelije ne diferenciraju, in vivo one daju tumore-teratome. Osim toga sa embrionalnim ćelijama idu i prepreke etičke prirode. Postoje klinički podaci da alogena transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija (uglavnom iz placentarne krvi) može poboljšati stanje kod autizma i provode se klinički eseji u tom smislu. Slično je i sa mezenhimalnim stromalnim ćelijama. Lečenje kancera matičnim ćelijama počinje sa hematopetskim transplantacijama (leukemije, limfomi, mijelomi…), a u skorije vreme se radi na terapiji drugih kancera (karcinoma i sarkoma) drugim somatskim ćelijama: neuronalnim matičnim ćelijama i opet mezenhimalnim stromalnim ćelijama. Ovo je dosta kompleksno.
Postoje li mogućnosti da se u laboratorijama naprave organi od njih?
Koliko je meni poznato u ovoj oblasti su postignuti neverovatni rezultati. Negde sam pročitao da u ovom momentu iz matičnih ćelija u laboratoriji možemo „odgajiti” organe ili tkiva organizovane u funkcionalne celine: srce, jetru, mozak, mišić, kost, kožu… Razvoj tehnologije koncepcije „kalupa”, a zatim i bioštampača obećava mnogo.
Jedan ste od najcitiranijih srpskih naučnika. Koliko je to bitno za vaš rad i istraživanja?
Za mene je citiranje važno u smislu sagledavanja kako drugi autori interpretiraju naše rezultate i kako se naši rezultati uklapaju u određene hipoteze sa kojima su u vezi. Takođe, kontekst citiranja može da ukaže na važnost tih rezultata za datu oblast. Što se tiče broja citata, indeksa „h” i ostalih bibliometrijskih pokazatelja, mene lično oni uopšte ne zanimaju i konsultujem ih samo onda kad mi birokratske strukture traže da ih naznačim u nekom formularu. Štaviše, smatram da je način njihove primene u vrednovanju kvaliteta naučnog rada apsurdan i da se odražava negativno na naučni proces. Na primer, ako objavite nešto iz oblasti kojom se bavi dva miliona ljudi, šta god da je biće više citirano nego da objavite iz oblasti u kojoj na celoj planeti radi samo stotinak ljudi. Zatim, ukoliko vaša publikacija iznosi rezultate koji su ispred svog vremena samo mali broj ljudi ili čak niko neće razumeti njihovu važnost, pa ih neće citirati. Ili će pasti u zaborav ili će početi da ih citiraju godinama kasnije.
Bili ste i najmlađi član Akademije medicinskih nauka SLD-a i najmlađi naučni savetnik u istoriji Srbije. Zbog čega ste karijeru nastavili u inostranstvu?
Zaista sam izabran kao najmlađi i u zvanje naučnog savetnika i u Akademiju medicinskih nauka SLD. I to je eto kuriozitet. A što se tiče karijere, jednostavno sam pratio moj naučni projekat i gledao da idem tamo gde je bilo moguće da ga nastavim. Kada sam projekat započeo u Firenci, gde sam bio na postdoktorskom usavršavanju sa stipendijom Evropskog udruženja za istraživanje raka, dalje nastavljanje projekta je zahtevalo ozbiljne tehničke uslove i finansijska sredstva. Igrom slučaja, laboratoriju je posetio kolega iz Francuske, koji je rukovodio jednom ekipom na Medicinskom fakultetu u Limožu i koji mi je predložio da nastavim projekat kod njega, što sam i prihvatio. I tako je počela moja „francuska karijera” sa stipendijom Francuskog udruženja ARC, posle sa ugovorima profesora hematologije na Univerzitetima Limož i kasnije Bordo, i konačno od 2002. godine postavljanjem na mesto naučnog direktora Francuske ustanove za krv za regione Akvitanija i Limuzen (region će se 2016. proširiti i postati Nova Akvitanija), kada sam dobio priliku da oformim svoju ekipu koja je dostigla kritičnu masu već 2005. i 2006. godine i neprekidno se razvija. Svuda me je pratila moja porodica.
Učestvujete na Konferenciji medicinske dijaspore. Koliko vam je važna povezanost i saradnja sa kolegama iz Srbije?
Ovo je drugi put da učestvujem na Kongresu dijaspore koji organizuje Fondacija princeze Katarine. To je odlična ideja jer pruža mogućnost upoznavanja naših ljudi koji su „razbacani” širom sveta. U tom smislu ovaj kongres je jedinstven i veoma važan. To je naravno i prilika da se sretnu i kolege iz Srbije. Moram da istaknem da kontakte ne zanemarujem pa se odazivam koliko god je to moguće na poziv naših stručnih i naučnih udruženja. Istakao bih saradnju sa Lekarskom komorom Beograda gde već nekoliko godina redovno učestvujem na njihovim kongresima zahvaljujući kolegama dr Ninoslavi Mihailović i profesorima Olgi Popović i Dejanu Nešiću.
Danijela Davidov-Kesar