NJ.К.V. Princeza Кatarina, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku“, govorila je o humanitarnim aktivnostima i njenom predanom radu, zajedno sa NJ.К.V. Prestolonaslednikom Aleksandrom, na dobrobiti naroda naše zemlje. Intervju pripremila novinarka „Politike“, gospođa Danijela Davivov Кesar, kojoj se i ovim putem zahvaljujemo.
Tekst, koji je objavljen u štampanom izdanju u subotu 4. juna 2022. kao i na sajtu „Politike“ prenosimo u celosti.
Samo ujedinjeni smo dovoljno jaki da pružimo podršku i utehu
Primetila sam da su Srbi veoma ponosni ljudi i da ne vole da kažu da im je pomoć potrebna. Moram svima da im poručim – ne stidite se, već pitajte, recite šta vam treba. Jer ako ne znamo da vam je potrebna pomoć, kako da je pružimo
Princeza Katarina Karađorđević već gotovo tri decenije pomaže zdravstvo i sistem socijalne zaštite u Srbiji i do sada je omogućila da u našu zemlju stignu donacije vredne više miliona evra i to kroz više od 250 projekata.
U razgovoru za „Politiku” princeza Katarina ističe da njena želja da pomogne svima nikako ne bi mogla da se ostvari bez dragih prijatelja, donatora velikog srca koji duže od 25 godina podržavaju predani rad Humanitarne organizacije „Lajflajn”, čiji je pokrovitelj. „Kad je počeo sukob u bivšoj Jugoslaviji osetila sam želju i volju srpske dijaspore da pomognem svojim zemljacima, pa sam otvorila prvu kancelariju ’Lajflajna’ u Čikagu, a naši prijatelji iz rasejanja su odmah, celim srcem, priskočili u pomoć. Svi dobrotvori su učinili toliko mnogo pomažući rad kancelarija ’Lajflajna’ u Čikagu, Njujorku, Torontu, Londonu i Atini, kao i rad moje fondacije u Beogradu, koja je osnovana odmah po našem dolasku u Srbiju 2001. godine. Samo ujedinjeni smo dovoljno jaki da pružimo podršku i utehu. Kao što kaže srpska izreka koju jako volim – samo sloga Srbina spasava”, naglasila je princeza Katarina.
Kako ste se odlučili za bavljenje humanitarnim radom?
Došli smo u Srbiju da damo, a ne da uzmemo. Bili smo izuzetno srećni što smo mogli da nastavimo naš rad i misiju, kojima smo se bavili i dok smo živeli u inostranstvu. Inspirisali su me i na ovo životno putovanje uputili moji roditelji, koji su bili veliki grčki dobrotvori i filantropi. U ranoj mladosti su me naučili da nema veće radosti u životu od radosti davanja, a to je nešto što su mi pokazali ličnim primerom. Međutim, još veću inspiraciju dobila sam kad sam upoznala prestolonaslednika Aleksandra i udala se njega. Velika ljubav koju moj suprug gaji prema svom narodu podstakla me je da humanitarne aktivnosti usmerim na ljude kojima se on divi i poštuje ih, na narod u koji sam se odmah i sama zaljubila.
I pre nego što ste postali princeza i supruga princa Aleksandra Karađorđevića, imali ste dosta humanih aktivnosti. Koje su bile najznačajnije?
Pre nego što je Srbiji zatrebala pomoć, bilo je mnogo aktivnosti širom sveta. Daću primer jednog projekta, kopanja bunara u to vreme u Burmi, danas Mjanmaru, da omogućimo ljudima stabilan izvor pijaće vode. Imam veoma lepa sećanja na jedan drugi projekat koji smo princeza Irena od Grčke i Danske, sestra kraljice Sofije od Španije i ja vodile pre više od 30 godina. Sproveden je preko humanitarne organizacije „Svet u harmoniji”. Osnovni cilj te aktivnosti bio je da se isporukom velikog broja muznih krava pomogne deci iz siromašnih porodica, sa željom da im se obezbedi stabilan izvor mleka. Ja bih nalazila krave u Velikoj Britaniji i organizovala njihov transport avionom, a princeza Irena ih je isporučivala porodicama u Indiji. Ova donacija je bila od posebnog značaja jer su krave svete životinje za vernike hinduističke religije, koji mleko koriste ne samo kao prehrambeni proizvod, već i u verskim obredima i nikada ne ubijaju krave, pa smo znali da je to donacija koja će trajati i činiti dobro za više generacija.
Prvu donaciju u Srbiji uručili ste pre 29 godina. To je bila takozvana sterilna soba za hematološke bolesnike u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj?
Da, bilo je to 1993. godine, za vreme strašnog, besmislenog rata. Srbija je bila pod međunarodnim sankcijama i embargom, protiv kojih sam u to vreme odlučno govorila, obraćajući se svim stalnim članicama Ujedinjenih nacija. Bila sam šokirana činjenicom da pomoć nije distribuirana podjednako svima, već se delila samo nekima. Sećam se da sam pokazivala fotografije beba predstavnicima UN i pitala ih: „Možete li da kažete koje su veroispovesti ove bebe?” I mnogi ljudi su mi se obratili i rekli mi da imaju spremnu pomoć, ali nisu mogli da je pošalju zbog problema s prijavom i administracijom.
U to vreme, moj muž je i dalje važio za državnog neprijatelja, živeli smo u inostranstvu i očajnički smo želeli da pomognemo svom narodu. Nije bilo lako, ali smo našli način da realizujemo isporuku, kao što ste rekli, izolacione sterilne sobe za hematološke pacijente. To je urađeno uz veliku pomoć i podršku prof. dr Ide Jovanović, koja je, zajedno s drugim istaknutim i uglednim lekarima i profesorima, deo Kraljevskog medicinskog odbora, tima cenjenih stručnjaka iz oblasti zdravstva koji podržavaju moj rad i daju mi dragocene savete, na čemu sam im svima neizmerno zahvalna. I veoma sam srećna što su te i mnoge druge donacije stigle u Srbiju tokom strašnog rata, bez obzira na mnoge prepreke i teškoće. Kako ja volim da kažem – kad ima volje, ima i načina.
Ovoj klinici ste uručili još dosta donacija. Da li je tačno da ste posebno emotivni kad je reč o ovoj bolnici zato što ju je izgradila kraljica Marija, baka vašeg supruga Aleksandra?
Kraljica Marija je bila fascinantna i snažna žena, velika dobrotvorka i istaknuta dama, koja je velika inspiracija i za mog supruga i za mene. Klinika u Tiršovoj je jedna od najpoznatijih zadužbina koje je ostavila, ali nije jedina. Ljudi se i danas sećaju koliko je ona uradila za našu zemlju. Ne želim da posebno ističem nijednu od zdravstvenih ustanova s kojima sarađujemo svih ovih godina, jer ne bi bilo u redu da imam favorite. Od najvećeg kliničkog centra do najmanje ambulante u selu na kraju nekog puta, mi ne pravimo razliku, svi oni kojima je potrebna naša pomoć i podrška, dobili su ih i dobijaće ih i ubuduće. Moram da kažem da sam tokom naših brojnih putovanja širom Srbije primetila da su Srbi veoma ponosni ljudi i da ne vole da kažu da im je pomoć potrebna. Moram svima da im poručim – ne stidite se, već pitajte, recite šta vam treba. Jer ako ne znamo da vam je potrebna pomoć, kako da je pružimo?
Jedan od prvih vaših projekata u Srbiji je bilo prikupljanje sredstava za kupovinu vrata za Hram Svetog Save. Da li je tačno da je velika želja kralja Petra Drugog bila da se izgradnja hrama što pre završi i da ste želeli da pomognete najpre realizaciji tog velikog poduhvata?
Izgradnja ovog divnog hrama započeta je pod visokim pokroviteljstvom oca moga supruga, kralja Petra Drugog i u pravu ste, bila je njegova želja da se on brzo završi. Nažalost, trebalo je da prođu decenije da bi se nastavilo s izgradnjom, a veoma sam srećna što je moj suprug bio pokrovitelj obnovljenog Društva za podizanje Hrama Svetog Save, kad je ono ponovo počelo sa radom u septembru 2001. godine. Naš dragi, sada pokojni patrijarh Pavle, jedan od najdivnijih ljudi koje sam upoznala, pitao je mog supruga da li želimo da doniramo zvona ili vrata za hram. A moj Aleksandar je izabrao da to budu vrata, tako da se svaki put kad neko uđe u ovu svetinju, na neki način, seti i nas.
I tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije organizovali ste konvoje humanitarne pomoći?
Rat uvek najteže pogađa nevine ljude. Organizovali smo konvoje humanitarne pomoći koji su odlazili u ratom zahvaćena područja, a lično sam više puta posetila Republiku Srpsku da dostavim pomoć i da budem uz naš narod, kako bi ljudi znali da ima onih koji brinu o njima i žele da im pomognu. Mnogo kamiona iz Ujedinjenog Kraljevstva je bilo u ovim konvojima, a kompanija „Virdžin erlajns” mi je pružila ogromnu podršku prevozeći medicinsku opremu iz SAD. Među tim isporukama je bila i mašina za pravljenje sveća za bolnicu, kako bi i bez struje mogli da imaju svetlost za rad.
Aparati koji ste donirali zdravstvenim ustanovama spasli su brojne živote. Koliko vam je teško kad čujete s kakvim problemima se pacijenti susreću?
Teško mi je kada to čujem, postanem veoma emotivna, ali mi je i veoma drago kada ljudi podele svoje probleme sa mnom i ne dozvoljavam da me to omete, već me tera da radim još više. Zauvek ću se sećati gospođe koja je više puta dolazila u obilazak dvora, nadajući se da će naići na mene i mog supruga. Kada me je konačno srela rekla mi je „Dolazila sam ovde više puta nadajući se da ću vas sresti”. Kada sam je pitala zašto je to radila, rekla je: „Bila sam jako bolesna i rekli su mi da neću preživeti. Nekoliko dana nakon što sam to čula, vaša fondacija je u bolnicu isporučila novi uređaj koji mi je spasao život.” Obe smo počele da plačemo. Takve stvari čine sav rad vrednim truda.
Posebnu pažnju poklanjate prevenciji raka dojke?
„Lajflajn” kancelarije u inostranstvu i moja Fondacija u Beogradu imale su dosta aktivnosti na polju prevencije raka dojke, jer je prema zvaničnoj statistici Svetske zdravstvene organizacije to najčešći maligni tumor u ženskoj populaciji u svetu. Svi smo veoma aktivno uključeni u podizanje svesti o značaju prevencije, lečenja i borbe protiv raka dojke, kao i u obezbeđivanje medicinske opreme za dijagnostikovanje i lečenje bolesti na vreme. Pet onkoloških simpozijuma, posvećenih skriningu i lečenju raka dojke i drugih najčešćih karcinoma, organizovano je u Beogradu u saradnji s profesorkom Hedvig Hričak i njenim timom iz Memorijalnog centra za rak Sloun Ketering iz Njujorka.
Pored donacije digitalnog mobilnog mamografa Kliničkom centru Niš, koji je isporučen uz veliku podršku Fondacije „Stavros Nijarhos” 2010. godine i na kojem je do sada obavljeno više od 150.000 preventivnih pregleda, velikodušni donatori „Lajflajna” i fondacija u Beogradu pomogli su i donacijom radne stanice za digitalnu mamografiju. I Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije donirana je nova medicinska oprema, kao i reagensi za genetsko ispitivanje nasledne predispozicije za rak dojke i jajnika.
Dosta ste humanitarnih aktivnosti imali i za Republiku Srpsku?
Nikada ne razdvajamo naš narod, za nas Drina nije granica. Samo u protekloj godini završili smo nekoliko projekata. Tradicija kraljevske porodice, koju smo suprug i ja obnovili po dolasku u Srbiju, jeste davanje poklona deci bez roditeljskog staranja, sa teškoćama u razvoju i socijalno ugroženoj deci za Božić i Uskrs, u čemu nam izuzetno pomažu dobrotvori „Lajflajna” Čikago. U to su uvek uključena i deca iz Republike Srpske. Sećam se kako su, kad su prvi put došla, neka deca izgledala razočarano. Pitala sam ih: „Šta nije u redu, deco, zašto ste tužni?” Rekli su: „Ali, mislili smo da ćeš nositi krunu, gde je tvoja kruna, princezo?” Na to sam im odgovorila: „Moja kruna je u mom srcu. Bez ljubavi nemamo ništa. I svi vi ste u mom srcu”. Nikada ne zaboravljamo ni naše ljude koji u nezamislivo teškim uslovima žive na Kosovu i Metohiji.
U oblasti obrazovanja i socijalne zaštite dosta pažnje ste posvetili vrtićima i školama u Srbiji?
Pored škola i vrtića, tokom godina obišli smo mnoga sirotišta i domove za decu. Uvek im nosimo poklone s obućom i odećom, za koje s upravama institucija uvek unapred pripremimo potrebnu veličinu, tako da svako dete dobije lični poklon. Pokrenuli smo i SOS dečju liniju, projekat na koji sam veoma ponosna, zahvaljujući kojem deca koja imaju nekih problema imaju kome da se otvoreno obrate, bez straha. Takođe, postoji i projekat „Lajflajna” pod nazivom „Deca pomažu deci”, gde podstičemo najmlađe da pomognu vršnjacima prema kojima život nije bio tako blagonaklon.
Tokom pandemije kovida 19 realizovali ste više značajnih projekata?
Kancelarije „Lajflajn” i fondacija u Beogradu prikupljale su donacije za bolnice širom Srbije i Republike Srpske, kao pomoć lekarima i medicinskim sestrama, koji su istinski heroji našeg vremena. Kad je pandemija izbila zajedno smo uspeli da obezbedimo neophodnu opremu, medicinski materijal i zaštitne hirurške maske i rukavice za bolnice. Od samog početka pandemije uspela sam da povežem Klinički centar Srbije s poznatom klinikom „Mejo” u SAD, tako da su srpski lekari, naročito oni koji su bili glavni za borbu protiv virusa, i lekari sa klinike „Mejo” mogli da razmene znanja i iskustva o kovidu 19. Početkom pandemije dobili smo i molbu Kliničkog centra Srbije da obezbedimo sobe za lekare u blizini bolnice. Sklopili smo dogovor s hotelom „Tesla”, koji se nalazi preko puta Kliničkog centra i koji je u to vreme bio zatvoren, da se istog dana otvori i obezbedi smeštaj za 30 lekara, tako da oni mogu da budu dostupni 24 sata za svoje pacijente obolele od kovida 19. Organizovali smo i isporuku hrane lekarima, kao i donaciju kompjutera bolnicama, kako bi mogli efikasnije da obrađuju i čuvaju podatke. To smo nastavili i u drugoj godini pandemije.
Već 12 godina vaša fondacija organizuje Konferenciju srpske medicinske dijaspore. Koliko je to značajno?
Ova tradicionalna konferencija, koja će ove godine biti organizovana 12. put, u periodu od 16. do 18. juna, veoma je važna. Okuplja više stotina lekara iz celog sveta i Srbije radi stvaranja i unapređenja profesionalnih odnosa, ali i prijateljstava. Imamo samo jedan cilj: da pomognemo Srbiji i njenim građanima razmenom vrednih saznanja, ali i da izuzetnu učenost srpskih lekara podelimo sa svetom. Ove godine biće kombinacija onlajn i konferencije uživo, pa će učesnici, čak i ako fizički ne mogu da budu u Srbiji, moći da prate predavanja preko interneta. Svi zainteresovani lekari mogu nam se priključiti preko sajta konferencije – SDMC